Evroatlantska bezbednost

16. 02. 2010   |  Broj 11

Humanitarna drama u Čadu

Sanja Batočanin analizira bezbednosnu krizu u centralnoj Africi

Kriza u Čadu, umnogome nalik na onu u zemljama koje ga okružuju, posledica je neprestanih i među­sobno uslovljenih sukoba koji se vode po raznim osnovama. Aktuelni konflikt nastao je usled dugogodišnjeg nasleđa složenih međuetničkih sukoba, unutrašnjih previ­ranja i neraščišćenih odnosa sa susednim zemljama.

Poslednja kriza u Čadu otpočela je decembra 2005. go-dine, a prethodilo joj je izbijanje pobune na severu zemlje 1998. godine. Neposredan povod za sukobe u zemlji koju duži niz godina potresa unutrašnja borba za vlast, bio je održavanje referenduma koji je omogućio aktuelnom pred­sedniku Idrizu Debiju (na vlast došao vojnim prevratom 1990. godine) da izmeni ustav zemlje i obezbedi treći u nizu predsedničkih mandata. Takav potez izazvao je masov­ni revolt i optužbe za autoritarizam i korupciju u redovima opozicionih grupa. Nedugo zatim, došlo je do brojnih slu­čajeva dezerterstva u oružanim snagama, a protivnici vla­dajućeg režima iste su godine osnovali nekoliko oružanih pobunjeničkih grupa, zahtevajući Debijevu smenu.

Na izborima održanim 2006. godine, i pored bojkota opozicionih partija koje su tvrdile da izbori nisu slobodni i fer, predsednik Debi je proglasio pobedu. Glavni prigovor opozicije bio je to što je formirajući vladu od pripadnika svog Zagava plemena, koje čini manje od tri odsto ukupne populacije Čada, stavio interes klana ispred interesa svoje zemlje. Opozicija je, uz ostalo, zahtevala i pravičniju ras­podelu državnih sredstava i imovine. Francuska i međuna­rodna zajednica prihvatile su rezultate izbora, kako se ne bi produbljivala kriza u zemlji i zahtevale od predsednika Debija da sprovede temeljne reforme u društvu i uvede de­mokratska načela.

Unutrašnje sukobe u Čadu dodatno je rasplamsao sličan unutrašnji konfl ikt u susednom Sudanu. Prelivanje sukoba preko granica pogoršalo je inače loše odnose dve susedne države. Vlasti Čada tako optužuju Sudan za podršku pobu­njenicima na svojoj teritoriji. Na drugoj strani Sudan optu­žuje Čad za umešanost u konflikt u pograničnom području na zapadu zemlje koji se zove Darfur.

Brojne pobunjeničke grupe, organizovane pretežno na klanovskim i plemenskim osnovama, nemaju zajednički politički program, a po pravilu se zalažu za borbu protiv korupcije i socijalnu pravdu. Najveće grupe su Ujedinjene snage za demokratiju i razvoj - UFDD, Savez snaga za pro-menu - RFC i UFDD Fondamentale. Na čelu većine grupa su bivši visoki državni i vojni funkcioneri, koji su okrenuli leđa vladajućem režimu u sopstvenim ambicijama za vlast. Vođa najveće pobunjeničke koalicije je general Mahamat Nuri, bivši dugogodišnji saradnik predsednika Debija. U više navrata dolazilo je do ujedinjenja najvećih pobunjenič­kih grupa koje nastoje da osim svrgavanja režima uspostave vlast na teritoriji pod sopstvenom kontrolom.

U dva navrata, tokom 2006. i 2008. godine, pobu­njeničke grupe napale su glavni grad Čada N'Džamenu, u pokušaju da svrgnu sa vlasti predsednika Debija. Posle žestokih borbi tokom kojih su vladajućem režimu u po­moć pritekli i francuski vojnici stacionirani u Čadu, napadi pobunjenika su odbijeni. Tokom višegodišnjeg sukoba iz­među vladinih snaga, pobunjenika i lokalnih naoružanih milicija, uspostavljen je svojevrsni vojni balans na terenu. Vladine snage naime nisu bile u stanju da suzbiju pobunje­nike, a opozicione grupe na drugoj strani nemaju snage da svrgnu Debija sa vlasti.

Zbog eskalacije sukoba, tokom 2007. pokrenuta je ini­cijativa za sklapanje mirovnog sporazuma između vlasti i pobunjenika predvođenih Nurijem. Sporazum koji je po­stignut uz prisustvo i posredovanje lidera Libije Moamera El Gadafija i sudanskog predsednika Al-Bašira predviđao je amnestiju i pravo povratka pobunjenika u regularne oruža­ne snage te mogućnost da pobunjeničke grupe prerastu u političke partije. Propali pregovori rezultirali su jednim od najgorih perioda nasilja u Čadu poslednjih decenija. Počet­kom 2009, posle vojnih neuspeha, najveće pobunjeničke grupe su osnovale zajedničku komandu i udružile se u Sa­vez snaga otpora.

Borba za vlast i previranja u zemlji poslužili su kao po­vod za obračun različitih etničkih grupa (kojih u Čadu ima preko 200) i borbu za prevlast nad oskudnim prirodnim resursima. Tokom 2007. godine obnovilo se dugogodiš­nje rivalstvo i sukobi među plemenima Zagava i Tama. U pograničnom pojasu Čada i Sudana živi veliki broj pleme­na, koja po pravilu poseduju sopstvene oružane formacije. Okršaji među plemenskim milicijama koje ulaze u saveze sa pobunjeničkim grupama daju posebnu dimenziju inače složenom konfliktu u Čadu.

Od početka krize, u susednom Sudanu 2003. godine, blizu 265.000 ljudi je prebeglo u Čad bežeći pred sukobi­ma pobunjeničkih grupa i sudanske vojske, dok je preko 70 hiljada izbeglica došlo iz Centralnoafričke Republike. Kada se uzme u obzir i preko 180.000 stanovnika Čada koji su interno raseljeni zbog građanskog rata, reč je, pored krize u Darfuru, o jednoj od najvećih humanitarnih kriza u Africi i svetu.

Krajem 2007. godine međunarodna zajednica je od­lučila da interveniše kako bi se sprečila veća humanitarna katastrofa, što je naredne godine dovelo do raspoređivanja mirovnih misija EU i UN u Čadu.

Međunarodno angažovanje u rešavanju krize

Dogovori zvaničnika Čada i Sudana nisu dovodili do odr­živih rešenja, a izbegličkoj krizi i okršajima se nije nazirao kraj i pored brojnih potpisanih sporazuma. Humanitarni radnici koji su radili i pre dolaska mirovnih misija, posta­li su direktna meta pobunjeničkih napada, što je ugrozilo dostavu humanitarne pomoći raseljenom stanovništvu. Sve veći broj izbeglica i gladnih i učestali pobunjenički napa­di na istoku zemlje, pretili su da dovedu do humanitarne katastrofe nesagledivih razmera. Međunarodna zajednica, predvođena Francuskom, smatrala je hitnu humanitarnu intervenciju neophodnom.

Ujedinjene nacije su 25. septembra 2007. god. usvojile Rezoluciju 1778 na osnovu koje se uspostavlja misija UN u Čadu i Centralnoafričkoj Republici, nazvana MINURCAT. Projektovani ciljevi misije jesu stvaranje uslova za dobro­voljan, siguran i održiv povratak izbeglica i raseljenih lica u regionu, kao i zaštita izbeglica, raseljenih lica i civilnog stanovništva. Zadatak misije je i stvaranje povoljnih uslova za obnovu, privredni i društveni razvoj Čada i Centralnoa­fričke Republike. Istom rezolucijom donesena je odluka o angažovanju snaga Evropske unije kao vojne podrške misiji UN, koja je imala i policijsku i humanitarnu komponen­tu. Misija MINURCAT ujedno je zamišljena kao podrška humanitarnoj operaciji UN u Darfuru, poprištu krize još većih razmera u odnosu na Čad. Pored slanja stabilizacio­nih snaga, Evropska unija je finansirala programe za obuku i opremanje policije i žandarmerije Čada, odgovornih za bezbednost u izbegličkim logorima i prihvatilištima kao i programe obnove područja sa raseljenim licima.

Od početka angažovanja međunarodne zajednice po­stojala je bojazan da bi zbog francuske podrške Čadu i složenosti konflikta integritet misije mogao biti doveden u pitanje. Naime, svaka intervencija i svrstavanje mogli su biti protumačeni kao podrška jednoj od strana u sukobu, a snage EU bi u takvim okolnostima postale aktivni uče­snik konflikta. Uprkos tome što je angažovanje UN i EU, dogovoreno u saradnji sa vlastima Čada i Centralnoafričke Republike, prisustvo međunarodne zajednice nije naišlo na odobravanje svih aktera krize. Raspoređivanje EUFOR-a, vlasti Sudana su protumačile kao indirektno pružanje vojne zaštite predsedniku Čada. I pobunjeničke grupe su upući­vale pretnje snagama EU, koje su videle kao prepreku svo­jim vojnim operacijama u istočnom Čadu. Krajem 2007. vođa najveće pobunjeničke grupe UFDD Mahamat Nuri javno je objavio rat snagama EUFOR-a. S obzirom na to da su snage EU u pograničnom području fi zička prepreka prodoru pobunjenika ka unutrašnjosti zemlje i prestonici, najgori scenario bi bilo teško izbeći. Iako u neposrednoj blizini zone sukoba, snage EU i UN, osim sporadične raz­mene vatre, nisu bile meta napada pobunjenika.

Čad

Čad je po površini 21. zemlja u svetu, a okružen je Su­danom na istoku, Libijom na severu, Centralnoafričkom republikom na jugu, Kamerunom i Nigerijom na jugo­zapadu i Nigerom na zapadu. Kulturološki, etnički i lingvistički ta zemlja je heterogeno društvo. Nešto više od deset miliona stanovnika potiče iz preko 200 ple­mena, a populacija je dodatno izmešana zbog čestih migracija. Tome treba dodati postojanje oko 130 di­jalekata, četiri konfesije, devet etničkih grupa i oko 60 političkih partija. Ustav Čada definiše državu kao sekularnu i garantuje slobodu veroispovesti, a najzas­tupljenije religije su islam - 53 odsto, hrišćanstvo - 35 odsto i animizam - 7 odsto. Plemenski i etnički identitet je veoma izražen i čini osnovu većine društvenih organizacija. Politički sis­tem Čada karakteriše koncentracija moći u rukama predsednika. Predsednik ima ovlašćenja da imenuje premijera i Državno veće (vladu), kao i vodeće ljude u pravosuđu, vojsci, lokalnoj administraciji i državnim kompanijama. Među predsednikovim najbližim sarad­nicima dominiraju pripadnici Zagava plemena. Iako je otkriće nafte povećalo prihode na nacio­nalnom nivou, Čad ostaje jedna od najnerazvijeni­jih i najsiromašnijih zemalja u Africi i svetu. Većina stanovnika Čada živi od poljoprivrede i stočarstva. Tri četvrtine stanovništva živi u ruralnim oblastima. Statis­tika Ujedinjenih nacija o stepenu razvoja zemalja (Hu­man Development Report) iz 2008. godine stavlja Čad na 170. mesto među državama sveta (od ukupno 177). To istraživanje rangira zemlje na osnovu analize čitavog niza društvenih i ekonomskih faktora. Čad se svrstava i među zemlje sa najvećim stepenom sistemske ko­rupcije. Prema Indeksu globalne korupcije, opsežnom istraživanju koje svake godine sprovodi organizacija Transparency International, Čad je 2005. godine bio najkorumpiranija država u svetu, dok je narednih godi­na redovno zauzimao mesto među deset najgorih.

Misije EUFOR i MINURCAT

Najjveća mirovna misija EU u Africi - EUFOR TCHAD/ CAR (prema broju osoblja i zemalja učesnica), u skladu sa Evropskom bezbednosnom i odbrambenom politikom (ESDP), sprovedena je kao odgovor na tešku situaciju u Darfuru i istočnom Čadu. Realizovana je pod mandatom misije UN od 28. januara 2008. godine do 15. marta 2009. godine. Rezolucijom 1778 UN, od 25. septembra 2007. odobreno je razmeštanje međunarodnih snaga UN i EU u istočni Čad i severoistočni deo Centralnoafričke republike. U tom trenutku EU je imala kapacitete da brže rasporedi svoje borbene snage, čime su UN dobile na vremenu za pripremu svoje vojne operacije. Generalni sekretar UN ko­ordinisao je aktivnosti sa EU.

Misija Eufora imala je sledeće ciljeve:

• doprineti zaštiti civila u opasnosti, naročito izbegli­ca i raseljenih lica,
• omogućiti dostavu humanitarne pomoći i slobodno kretanje humanitarnih radnika osiguravanjem bezbed­nosti u zonama operacije,
• zaštita osoblja, objekata i opreme UN i obezbeđenje slobode kretanja osoblja EU i UN.

Od 21. februara 2008. godine započet je proces raspo­ređivanja snaga EU na terenu, a 15. marta su započete i prve operativne aktivnosti. Vojni deo misije imao je oko 3.700 pripadnika iz 25 evropskih zemalja. Početne snage za razmeštanje (Initial Entry Force), prethodnica glavnine snaga EU, bila je sastavljena od specijalnih snaga Irske, Au­strije, Belgije, Švedske i Francuske. Misija EUFOR imala je mandat da koristi oružanu silu po potrebi. Osoblje UN činilo je oko 350 vojnika i policajaca.

Prvobitno raspoređivanje vojnika EUFOR-a, planira­no za novembar 2007. odloženo je zbog nagle eskalacije sukoba. Prvo je raspoređeno 50 elitnih vojnika iz Irske sa zadatkom patroliranja i izviđanja terena.

U skladu sa poverenim mandatom snage EU preduzele su brojne patrole i operacije čak i u reonima gde nema stalnih humanitarnih kampova. Francuski vojnici, koji su činili glavninu snaga bili su već stacionirani u Čadu, a francuski ratni avioni u bazama susednih zemalja. Fran­cuska, inicijator i najveći finansijer operacije, bila je od­govorna za logističku i medicinsku podršku snagama EU. 23 zemlje EU bile su zastupljene u operativnom štabu EUFOR-a (Operational Headquarters-OHQ), smešte­nom u prestonici Čada N'Džameni, koji je koordiniraorad isturenog Štaba snaga (Force Headquarters) nazvanog „Kamp zvezda", lociranom u gradu Abeše u istočnom delu zemlje.

Vojne trupe na terenu obezbedilo je devetnaest zema­lja, od čega tri zemlje koje nisu članice EU. Od zemalja koje nisu članice EU, učešće su uzele Albanija sa šezdesetak elitnih vojnika, kao i Rusija sa 120 vojnika i četiri helikop­tera, što je prvo učešće ove zemlje u operacijama EU. Od država u okruženju učestvovala je i Hrvatska sa petnaest pripadnika Bataljona za specijalna dejstva, čiji je zadatak bio da vrše izviđanje i prikupljanje podataka za potrebe snaga EUFOR. Pored Francuske, sa tri helikoptera i 400 vojnika veliki doprinos operaciji pružila je Poljska, koja je zadržala svoje vojno prisustvo i u misiji MINURCAT koja je sledila.

Zone odgovornosti EUFOR-a bila je podeljena na četiri sektora - severni u nadležnosti poljskog bataljona, centralni u nadležnosti francuskog bataljona i južni u kome je bio stacioniran irski bataljon ojačan trupama iz nekoliko zema­lja. Četvrti sektor Birao, na severoistoku Centralnoafričke republike, kontrolisale su francuske trupe.

S obzirom na to da je mandat EUFOR-a isticao, kao i zbog humanitarnih problema, 24. septembra 2008. godi­ne SB UN usvaja novu Rezoluciju 1834, kojom je produ­žen mandat misija UN i EU do 15. marta 2009. godine, i obezbeđen prenos ovlašćenja na MINURCAT. Primarni zadatak misije EUFOR ispunjen je samom činjenicom da je obezbedila uslove za nastupanje misije UN-MINUR­CAT na celom području gde je EUFOR delovao i pripre­mila baze za prihvat osoblja UN. Po isteku jednogodišnjeg mandata, 15. marta 2009. god. snage UN su preuzele dalje sprovođenje mirovne misije. Oko 2.000 vojnika iz Fran­cuske, Finske, Hrvatske, Irske, Poljske i Rusije praktično je nastavilo da služi pod zastavom UN. Druge zemlje EU, poput Slovenije, Austrije i Belgije povukle su se iz misije, a njihovo mesto zauzeće trupe iz afričkih zemalja. Francuska je takođe donela odluku da prvobitni kontingent od 1.750 vojnika postepeno svede na 250 vojnika.

Oko 2.000 pripadnika EUFOR-a praktično je nastavilo da služi pod zastavom UN. Savet bezbednosti 14. januara 2009. godine usvaja novu rezoluciju 1861, kojom se pro­dužava mandat misije MINURCAT za 12 meseci i odo­brava razmeštanje njene vojne komponente, te preuzimanje nadležnosti od EUFOR-a počev od 15. marta 2009.

Odlukom Saveta bezbednosti snage Minurcata činiće do 300 policajaca, 5.200 vojnog osoblja, i određen broj ci­vilnog osoblja. Zadaci misije MINURCAT na terenu, broj­ni su, a sprovode se u nekoliko oblasti:

- Unapređenje opšte bezbednosti, zaštita civila i izbe­glica

- Uspostavljanje, nadgledanje i promovisanje vladavi­ne prava i ljudskih prava u Čadu

- Podrška mirovnim naporima u regionu

U skladu s mandatom, MINURCAT sprovodi i obuku policijskih oficira i žandarmerije Čada, kako bi pomogli me­đunarodnim snagama u zadacima zaštite izbeglica u kampo­vima. Timovi UN angažovani su i na deminiranju oblasti.

Misija MINURCAT je izrazito multinacionalnog ka­raktera. U vojnom delu misije učestvuje 36 zemalja, a u policijskom dvadesetak. U misiji MINURCAT, u sasta­vu norveškog kontingenta, nalaze se i pripadnici Vojske Srbije.

Komandna struktura misije MINURCAT razlikuje se od operacije EUFOR. Komandovanje „plavim šlemovima" povereno je, poput EUFOR-a, Isturenom štabu u gradu Abeše, na istoku zemlje, dok je Pozadinski štab smešten u prestonici Čada. Nepostojanje operativnog štaba i odvojene logistike, glavne su organizacione razlike između operacija UN i EU. Na čelu misije MINURCAT nalazi se specijalni izaslanik generalnog sekretara UN, Portugalac Viktor da Silva Angelo.

Zone odgovornosti snaga UN nasleđene su od EU-FOR-a i čine je četiri operativna sektora, od kojih je jedan u Centralnoafričkoj Republici, gde se nalazi 300 od uku­pno 5.200 vojnika.

Među osnovne zadatke vojne komponente MINUR­CAT spadaju zaštita osoblja, objekata i opreme UN; obez­beđivanje puteva, humanitarnih konvoja i kretanja osoblja UN; uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstava. Vojna grupa za vezu (Military Liaison Group), sa 44 ofi cira ras­poređena u zoni operacije ima zadatak da gradi i održava veze sa ostalim akterima na terenu - EUFOR-om, voj­skom Čada i CAR, misijom UN u Sudanu (UNAMID i UNMIS) i Centralnoafričkim multinacionalnim snagama (FOMUC-CEMAC).

Misija MINURCAT realizovaće se u tri faze - tranzi­cija, stabilizacija i redukcija. Prva faza predstavljala je pe­riod preuzimanja nadležnosti od EUFOR-a do postizanja pune operativne sposobnosti. Druga faza započeće u tre­nutku kada MINURCAT bude dostigla punu operativnu sposobnost i trajaće sve do obustave UN operacija. Treća faza označiće stabilizaciju situacije i prenos odgovornosti za bezbednosne operacije na lokalne snage.

Čad i Sudan - prelivanje konflikta

Krize u Čadu i Sudanu odvijaju se po principu spojenih su­dova, a tenzije između suseda rezultat su borbe za prevlast oko pograničnih područja, plemenskih sukoba i migracija stanovništva. Obe zemlje su decenijama potresali unutraš­nja previranja, pobune i vojni pučevi. Pored toga stanov­ništvo obe zemlje izrazito je raznoliko u verskom, etničkom i kulturološkom pogledu. Plemenski interesi imaju presu­dan uticaj na unutrašnji odnos snaga i politiku vladajućih režima. Plemena po pravilu naseljavaju obe strane granice, a borba za oskudne prirodne resurse uslovila je neprestane prekogranične migracije. Prisustvo brojnih naoružanih gru­pa čini ovaj region jednim od najsloženijih kriznih žarišta u svetu, a unutrašnji sukobi se zbog plemenskih veza i kretanja stanovništva prelivaju preko granica. Na dešavanja u Čadu poseban uticaj ima kriza u pograničnoj regiji Darfur u za­padnom Sudanu.

Sudan je od sticanja nezavisnosti 1956. godine bio u gotovo neprekidnom ratnom stanju. Drugi građanski rat izbio je 1983. god. između većinskog arap­skog, muslimanskog dela stanovništva i nearapskog, afričkog stanovništva na jugu, zbog pokušaja islamizacije zemlje i uvođenja tradicionalnog šerijatskog prava. Okončan je mirovnim sporazu­mom 2005. godine. Složenu situaciju u Darfuru karakterišu i sukobi između nomadskih plemena i starosedelaca oko obradive zemlje i izvora vode.

Poslednji konflikt u Sudanu zapo­čeo je 2003. godine izbijanjem pobune protiv sudanskih vlasti u zapadnoj regiji Darfur. Tenzije između Sudana i Čada počele su već 2002. godine posle mo­bilizacije pobunjenika u Darfuru, koji su većinom iz Zagava plemena pred­sednika Čada, koji je bio pod velikim pritiskom da pruži podršku borbi svojih saplemenika.

Pobunu u Darfuru predvode dve oružane grupe, Pokret za pravdu i jed­nakost (JEM) i Sudanska oslobodilačka vojska (SLA), čiji je proklamovani cilj veća autonomija od centralne vlasti u prestonici Kartumu. Ove grupe su inače etnički sastavljene od nearapskih plemena. Drugu stranu u sukobu čine vladi­ne snage i paravojna milicija Đanđavide, koja uživa podrš­ku sudanske vlade i koju čine pripadnici pretežno arapskih nomadskih plemena. U pokušaju da suzbiju pobunjenike, vlasti su pribegle neselektivnom nasilju i napadima milicije Đanđavide. U sukobima proteklih godina stradalo je više od 200.000 ljudi, a stotine hiljada ljudi ostalo je bez do­mova. Oko 265.000 hiljada izbeglica iz Darfura utočište je našlo u susednom Čadu, što je znatno pogoršalo bezbedno­snu situaciju u toj zemlji.

Odnosi Čada i Sudana tradicionalno obeleženi tenzija­ma, s vremenom su prerasli u svojevrsni rat niskog intenzi­teta. Još od osamdesetih godina prošlog veka, Sudan je bio utočište za protivnike režima u Čadu. Dolazak na vlast sa­dašnjeg predsednika Čada, Idriza Debija, podržao je upra­vo Sudan. Posle toga odnosi dve zemlje se pogoršavaju.

Poslednji sukobi u Darfuru ubrzo su se prelili na teri­toriju Čada i Centralnoafričke Republike. Ozloglašena mi­licija Đanđavide, koja uživa podršku Kartuma, odgovorna je za mnoge od prekograničnih upada i napada na civile u istočnom Čadu, a humanitarne organizacije, kao što su Human Rights Watch navode da svoje napade koordiniraju sa pobunjenicima u Čadu i vojskom Sudana.

Prema analizama američke agencije Stratfor, brojne naoružane grupe koje deluju u regionu instrument su tihog dugogodišnjeg rata između vlada Sudana i Čada. Naime, iako se javno ograđuju od delovanja pobunjeni­ka, obe vlade pružaju logističku podršku pobunjeničkim grupama koje deluju na teritoriji susedne države. Su­dan tako podržava Uniju snaga za demokratiju i razvoj - UFDD, koja se bori protiv režima Idriza Debija, dok Čad podržava operacije Pokreta za pravdu i jednakost - JEM i Sudanske narodne oslobodilačke armije na teri­toriji Sudana. Podrška Čada sudanskoj grupi JEM ima cilj i da predupredi napade pobunjenika i prenese težište konfl ikta u Darfur.

Iako prekogranični upadi regularnih snaga obe zemlje u poteri za pobunjenicima nisu retkost, Sudan i Čad su se do sada suzdržavali od upuštanja u otvorene i direktne vojne sukobe. Umesto toga, pomaganjem pobunjenika na terito­riji susedne zemlje, vlasti u Kartumu i N'Džameni nastoje da ostvare sopstvene interese.

Zategnuti odnosi Čada i Sudana rezultirali su potpisi­vanjem serije sporazuma uz međunarodno posredovanje. Sporazum u Tripoliju 2006. godine pod pokroviteljstvom Libije predviđao je zabranu podrške oružanim grupama za prevratničke i subverzivne aktivnosti protiv suvereniteta i integriteta druge strane. Sledili su Kanska deklaracija 2007. na inicijativu Francuske i Dakarski sporazum 2008. uz po­sredovanje Senegala. Ovi sporazumi, međutim, nisu okon­čali zategnutosti u odnosima dve države.

Učešće Srbije u mirovnoj misiji u Čadu

Odluku o učešću profesionalnih pripadnika Vojske Srbije u mirovnoj operaciji UN - MINURCAT, Vlada Repub­like Srbije usvojila je na zasedanju 7. maja 2009. godine. Odlučeno je da se u misiju pošalje šestočlani tim sanitet­ske službe VS u sastavu norveškog kontingenta.

No, usled osporavanja opozicije i njenog protivljenja ovoj misiji, potvrda o učešću usledila je tek 9. juna, na sedmom vanrednom zasedanju Narodne skupštine. Opozicija se usprotivila tom predlogu, tvrdeći da se time dovodi u pitanje proklamovana vojna neutralnost Srbi­je. Kao sporno navedeno je i učešće srpskih vojnika u norveškom kontingentu, imajući u vidu da je reč o članici NATO-a koja je priznala nezavisnost južne srpske pokra­jine. Vladajuća koalicija odbacila je ove tvrdnje, navodeći da i neutralne države aktivno učestvuju u međunarodnim mirovnim misijama koje doprinose unapređenju ugleda oružanih snaga i spoljnopolitičkog kredibiliteta zemlje. U sklopu aranžmana za učešće u norveškom kontin­gentu, Norveška je donirala Srbiji laku poljsku bolnicu u vrednosti od oko milion dolara, a za srpske mirovnjake održani su mnogobrojni kursevi i treninzi.

Srpski mirovnjaci upućeni su u Čad 23. juna. Prvi tim, koji čine hirurzi, anesteziolog, ortoped i medicinske ses­tre, ostaju u Čadu do kraja oktobra 2009. godine, kada ih smenjuje nova postava koja će ostati u Čadu do maja 2010, to jest do kraja mandata odobrenog od Narodne skupštine. Narednu rotaciju čini dvadesetjednočlani tim stručnjaka VS, takođe iz vojno-medicinskih ustanova, koji su završili obuku u Norveškoj u trajanju od šest nedelja. Osim medicinskog osoblja, u toj rotaciji su i četiri štabna oficira. Svu opremu pripadnika VS za boravak i rad u Čadu obezbediće norveška vojska. To je inače četvrta mirovna operacija u kojoj učestvuje Vojska Srbije, a ujedno i najveći kontingent naših mirovnjaka. Pripadnici Ministarstva od­brane i Vojske Srbije već učestvuju samostalno u mirov­nim misijama UN u Kongu, Liberiji i Obali Slonovače.

Srpski mirovnjaci rade u okviru norveške pokretne bolnice, koja obezbeđuje Nivo 2 medicinske nege za oko 7.500 hiljada članova misije MINURCAT i ostalih agencija UN. Oznaka Nivo 2 podrazumeva da je bol­nica osposobljena za urgentne hirurške intervencije u cilju stabilizacije pacijenata i njihove dalje evakuacije. Pored toga, naše osoblje pruža stručnu pomoć i lokalnim zdravstvenim ustanovama. Pokretna bolnica poseduje sopstvenu logistiku, apoteku, intenzivnu negu, rendgen i stomatološko odeljenje.

Resursi i migracije

U pozadini etničkih, verskih i političkih sukoba, snažan generator krize u ovom delu Afrike jeste borba za oskudne prirodne resurse.

Danas se većina zemalja u Subsaharskoj Africi, poput Čada, suočava sa ozbiljnim posledicama suša i dezertifi ­kacije (širenja pustinjske oblasti). U potrazi za obradivom zemljom i vodom, plemena su prinuđena da prelaze gra­nice susednih država, a takva kretanja neminovno dovode do sukoba različitih grupa oko resursa. Migracije su uzrok stalnih nesuglasica između plemena arapskog porekla iz se­vernih delova oblasti poznate kao Sahelski pojas i starosede­laca, tzv. Afrikanaca, i hrišćanskih zajednica na jugu. Iako međunarodno priznate, granice među državama i dalje su predmet sporova među državama.

Prisustvo velikog broja izbeglica stvara dodatni pritisak na nedovoljne količine hrane i vode u pretežno pustinjskoj oblasti istočnog Čada, što raspiruje tenzije i između raselje­nih i domaćih zajednica. Sukobi plemenskih milicija oko prirodnih resursa nisu retkost.

Dugogodišnja nestabilnost i sukobi bili su prepreka za inostrane investicije i uzrok ekonomske stagnacije Čada. Situacija se donekle promenila pošto je konzorcijum vo­dećih naftnih kompanija, predvođen američkim Eksonom (Exxon Mobil), počeo sa eksploatacijom nalazišta nafte u regionu Doba, na krajnjem jugu zemlje. Od 2003. godine, nalazišta nafte postala su glavni izvor prihoda za Čad, koji se svrstao na osmo mesto najvećih izvoznika nafte u Africi. No raspodela dobiti od izvoza sirove nafte samo je dodatno podstakla unutrašnja trvenja. Opozicione snage, koje su ka­snije osnovale pobunjeničke pokrete, optuživale su režim za zloupotrebu prihoda od prodaje crnog zlata. Profit od nafte postao je dodatni motiv plemenskim, vojnim i političkim liderima da pokušaju silom da preuzmu vlast.

Nalazišta nafte u Čadu i Sudanu označila su i pojača­no prisustvo vodećih zemalja u regionu. Poslednjih godi­na Kina je sve angažovanija u istraživanju i eksploatisanju sudanske nafte (oko 7 odsto udela na kineskom tržištu). I kompanije iz Indonezije, Rusije i SAD pokazale su in­teresovanje za ovo područje. Kritičari angažovanja među­narodne zajednice često ističu resurse kao primarni motiv povećanog interesovanja vodećih zemalja za zbivanja na ovom području.

Tokom 2008. godine, obustavljena je velika investicija Svetske banke za naftovod Čad-Kamerun zbog nepoštovanja dogovora predsednika Debija i Svetske banke, po kojem su se vlasti Čada obavezale da će koristiti deo prihoda od nafte za unapređenje zdravstva, obrazovanja i razvoj lokalnih za­jednica. Svetska banka je tom prilikom javno optužila pred­sednika Čada da finansira darfurski Pokret za pravdu i jed­nakost protiv sudanske vlade. Odustajanje Svetske banke od projekta osudile su lokalne humanitarne grupe navodeći da je naftovod mogao da poboljša situaciju siromašnih slojeva stanovništva. Iste godine, posle novog sporazuma sa vladom Čada, Svetska banka je odmrzla sredstva. Novi sporazum predviđa efikasniju kontrolu potrošnje sredstava od nafte i realizaciju programa za smanjenje siromaštva u zemlji.

Breme kolonijalnog nasleđa

Čad je postao delom francuske interesne sfere početkom 20. veka, a zasebna kolonija 1920. godine. Po sticanju ne­zavisnosti 1960. godine. potpisan je ugovor između Čada i Francuske o vojno-tehničkoj podršci bivšoj koloniji.

Od sticanja nezavisnosti Čad je bio poprište vojnih dik­tatura i etničkih sukoba. Nezadovoljstvo politikom vlasti prema većinski muslimanskom severu, preraslo je u gra­đanski rat 1965. godine. Godine 1975. vojnim pučem na vlast dolazi general Feliks Malum, poreklom sa juga zemlje, koji uspeva da uključi kadrove sa severa zemlje u vladajuće strukture. Rat je okončan 1979. sporazumom o ravnomer­nijoj raspodeli vlasti među etničkim grupama. Usledila je borba za vlast, iz koje je kao pobednik izašao Hisen Habre, lider severnog dela Čada. Njegov period vladavine obeležili su politička ubistva masovnih razmera, korupcija i favori­zovanje sopstvenog plemena. U vojnom puču 1990. godine predsednika Habrea uz pomoć Sudana, Francuske i Libije svrgava Idriz Debi.

Politička kultura u zemljama kao što je Čad, uprkos de­mokratskoj formi, obeležena je praksom osvajanja i očuvanja vlasti korišćenjem sile. Uspon sadašnjeg predsednika Debija na vlast dobra je ilustracija političke klime u Čadu posled­njih decenija. Njegova karijera vezana je uz dolazak na vlast pobunjeničkog vođe Hisena Habrea, koji po nasilnom pre­uzimanju vlasti 1982. godine postavlja Debija za vrhovnog komandanta oružanih snaga. U tom periodu Debi se ističe kao sposoban vojni zapovednik tokom serije sukoba između Čada i Libije, kada je 1984. i 1987. porazio libijske snage. Posle optužbi da je pripremao vojni udar protiv Habrea, Debi napušta vlast, beži u Sudan i uz pomoć Libije i Sudana osniva pobunjeničku grupu Patriotski pokret spasa. Njegove trupe 1990. godine osvajaju prestonicu Čada, a Debi dolazi na vlast. Na početku svog mandata donekle uspeva da stabi­lizuje zemlju i stvori osnove novog demokratskog višepartij­skog sistema. No i njegova vladavina ubrzo prerasta u višego­dišnju diktaturu obeleženu represijom i korupcijom.

Tokom kolonijalnog perioda, Francuska je više podr­žavala pretežno nearapski i hrišćanski jug zemlje, koji je ujedno i ekonomski razvijeniji. I u postkolonijalnom pe­riodu, Francuska je u više navrata presudno uticala na po­litička dešavanja u Čadu, a bila je i vojno prisutna tokom građanskog rata u toj zemlji. Francuske trupe prvi put su stacionirane u Čadu 1969. godine na poziv tadašnjeg pred­sednika Fransoa Tombalbaja, a povučene su 1972. nakon stabilizacije prilika. Za vreme rata između Čada i Libije, francuske trupe su intervenisale na strani Čada u operaci­jama pod nazivom Manta (1983-1984) i Kobac (Epervier) 1986. godine. Te intervencije odvratile su dalje ofanzive Libije i sačuvale vlast Hisena Habre. Francusko prisustvo u Čadu smatra se važnim elementom u daljim političkim dešavanjima u toj državi, jer je administracija nekadašnjeg lidera francuske Žaka Širaka u više navrata svojim vojnim snagama sprečila naoružane pobunjenike i opoziciju da svr­gnu predsednika Debija. Osim vojnog prisustva francuski kadrovi se po pravilu angažuju u ulozi savetnika vladajućih režima u Čadu.

U unutrašnje sukobe u Čadu bile su aktivno uključene i susedne zemlje, kao što su Libija i Sudan, koje su preten­dovale na delove teritorije. Libija tradicionalno pokušava da prisvoji tzv. Ouzu (Aouzou) pojas, pogranično područje na severu Čada naseljeno Arapima i Berberima, smatraju­ći to svojim istorijskim nasleđem. Libijske trupe ušle su u ovu zonu 1973, a tri godine kasnije Libija je anektirala Pojas. Narednih godina libijske trupe napredovale su dalje ka jugu. Rastrvenom unutrašnjim sukobom, Čadu su bile potrebne godine da pripremi efikasan vojni odgovor. Na novu ofanzivu pobunjenika i Libije 1983. godine, Čadu su priskočile u pomoć trupe Francuske i Zaira i zajedničkim snagama odbile napad. Tek je 1987. godine Čad uspeo da potisne protivnika iz pograničnog pojasa, a sukob je okon­čan 1990. godine pred Međunarodnim sudom pravde koji je spornu teritoriju dodelio Čadu.

Za vreme konflikta s Libijom, osim Francuske, i SAD su pružale podršku Čadu u vidu naoružanja. Poslednjih godina SAD su intenzivirale interesovanje za region zbog prisustva islamskih ekstremista u Sudanu. Tokom 2002. SAD su inici­rale Pansahelsku inicijativu, program bezbednosne saradnje koji obuhvata Mali, Mauritaniju, Niger i Čad. Pansahelska inicijativa predviđa pružanje pomoći u oblastima borbe pro­tiv terorizma, krijumčarenja ljudi i dobara i efi kasne kontrole granice. SAD tretiraju vlasti Čada kao regionalnog partnera u protivterorističkim aktivnostima i zbrinjavanju izbeglica, što je donekle osiguralo poziciju predsednika Debija.

Uz pomoć Francuske, početkom devedesetih godina prošlog veka sprovedena je reorganizacija oružanih snaga Čada, u cilju smanjenja brojnog stanja i odgovarajuće za­stupljenosti svih etničkih grupa. Kao rezultat reformi broj vojnika je prepolovljen na 25.000, ali su vodeća mesta u oružanim snagama ostala u rukama Debijevog Zagava ple­mena. U Čadu prizor dece-vojnika, dečaka mlađih i od deset godina sa oružjem u rukama, nije nikakva retkost. Regrutovanje dečaka široko je raprostranjeno među po­bunjenicima, ali i vladinim snagama. Tokom 2007. vlada Čada je potpisala sporazum sa Unicefom o demobilizaciji dece iz redova nacionalne armije.

 

Sanja Batočanin je saradnik Evroatlantske revije