Evroatlantska bezbednost

16. 02. 2010   |  Broj 11

Afrička ruta narkotika

Fransis Martens i Amado Filip de Andres analiziraju puteve droge koji do Evrope vode kroz Zapadnu Afriku

Zapadna Afrika je pogođena nizom ilegalnih tržišnih tokova. Neki od njih su nastali u re­gionu, poput krađe nafte, radnika migranata bez odgovarajućih dokumenata ili seksualnih radnika. Drugi u region dolaze, poput toksičnog otpada, vatre­nog oružja i falsifikovanih lekova. Za neke tokove poput šverca kokaina, taj prostor predstavlja tranzitni region. U svakom slučaju, svi ti tokovi ostavljaju trag na Za­padnu Afriku.

Sve češće korišćenje Zapadne Afrike kao tranzitne rute za šverc droge u Evropu fenomen je novijeg datu­ma. Njemu je prethodilo preusmeravanje tokova šverca sa opadajućeg severnoameričkog tržišta, u pravcu rastu­ćeg tržišta u Evropi.

Većina kokaina koji prolazi regionom prelazi Atlan­tik u velikim „matičnim brodovima" koji su specijalno modifikovani kako bi mogli da prevoze više tona nar­kotika. Taj teret se potom prebacuje na manje brodove na obalama Zapadne Afrike. Bilo je i više incidenata u kojima su manji avioni, posebno prepravljeni za transa­tlantske letove, presretani s teretom oko jedne tone, a koji su uglavnom dolazili iz Venecuele.

Ako imamo u vidu zaplene u pomorskom saobraćaju i na aerodromima, izgleda da postoje dva odvojena čvo­rišta za šverc kokaina u Zapadnoj Africi. Južni je onaj u kome se kokain švercuje do Beninskog zaliva, a zatim se usmerava u Togo, Benin i Nigeriju. Severno čvorište uključuje dve Gvineje (Bisao i Konakri) kao ulazne tač­ke, a verovatno i Sijera Leone i Mauritaniju kao vazduš­na odredišta. Ta droga se potom može transportovati u Senegal, Mali i Gambiju radi daljeg vazdušnog transpor­ta. Tokom intenzivnijeg šverca, Bamako je bio ključ­no čvorište za vazdušne švercere, iako je udaljen nekih 1.000 kilometara od obalskih država u koje prvo stiže kokain. Razlog za to je komercijalne prirode: kanabis se dugo uvozio iz Malija a dileri droge koji su ga kupovali imali su mogućnost da ga po „povoljnom kursu" plate kokainom.

Danas većinu transporta po svemu sudeći kontroli­šu narko-karteli iz Južne Amerike. Kolumbija proizvodi više od polovine kokaina na svetskom nivou i kolum­bijski karteli već dugo dominiraju na globalnom tržištu droga. Tokom 2007. godine oni su činili do 40 odstostranih trgovaca drogom koji su bili uhapšeni u Španiji, koja je glavna tačka ulaska droge na evropsko tržište.

Ipak i Zapadnoafrikanci imaju važnu ulogu u preba­civanju droge u Evropu i njenoj daljoj distribuciji. Mo­guće je, takođe, da su ljudi koji učestvuju u pomorskom švercu plaćeni drogom, a ne novcem, tako da ga donose u Evropu koristeći tehnike koje su zapadnoafrički kri­minalci globalno usavršili: putem dostavljača koji pu­tuju komercijalnim avio-letovima. Od 1.400 otkrivenih dostavljača iz Zapadne Afrike koji su se uputili u Evro­pu, od 2004. godine, najviše je bilo Zapadnoafrikanaca. Kada bi jednom stigli u Evropu, drogu bi često distribu­irali Zapadnoafrikanci koji borave u Evropi, a posebnoNigerijci. Švajcarska i Portugal su izuzeci, gde je širi krug državljana različitih zapadnoafričkih država aktivan, ali od 10 do 31 odsto inostranih švercera drogom uhapše­nih u Evropi jesu Nigerijci.

Od 2008. godine, ova trgovina je u opadanju, a ra­zlog za to je povećana međunarodna pažnja prema tom regionu. Bilo je najmanje jedanaest velikih zaplena ko­kaina u Zapadnoj Africi ili u obalnom području tokom 2007. godine, ali samo četiri tokom 2008. i nijedna to­kom 2009. Uprkos napretku, čini se da se kokain u vred­nosti od makar jedne milijarde dolara i dalje švercuje tim regionom. Takođe se čini da je zapadnoafrička mreža distribucije drogom u Evropi ostala netaknuta.

Političke mogućnosti

Ekonomska monokultura može da dovede do loše vlada­vine, problema koji se često naziva i prokletstvom resur­sa. Pol Kolijer i drugi analitičari zapazili su da zavisnost od izvoza osnovnih proizvoda povećava opasnost od gra­đanskog rata.

Na drugoj strani, Zapadna Afrika je pogođena orga­nizovanim kriminalom, jer je njen imunitet nizak, ali je većina patogena stranog porekla. Region je u ambi­jentu tokova novca koji često kontrolišu lokalni krimi­nalci. U svakom od tih slučajeva, jedna od komponenti u tom lancu nalazi se van Zapadne Afrike. Problemi su transnacionalni izazovi, a to znači da postoje barem dva široka fronta za rešavanje problema na nivou političkih mogućnosti.

Prva je da se obrati pažnja na one aspekte problema koji su van regiona. U mnogim slučajevima to je najlakši put, jer su kapaciteti za sprovođenje zakona u Zapad­noj Africi među najlošijima u svetu. Rešavanje pitanja ukradene nafte, ograničavanje tržišta falsifikovanih le­kova, sprečavanje proizvodnje falsifikovanih proizvoda u zonama slobodne trgovine, regulisanje globalnog tržišta polovne elektronike, regulisanje statusa radnika migra­nata, unapređenje transparentnosti finansijskih transfe­ra. Dovođenje u red tih globalnih komercijalnih tokova dugoročno bi pomoglo u rešavanju problema Zapadne Afrike.

Drugo što treba uraditi jeste pokretanje dugoročnog plana unapređivanja imuniteta Zapadne Afrike izgrad­njom vladavine prava, a to je ono što je UNODC radio na tim prostorima u proteklih pet godina, u saradnji sa partnerima kakvi su Ekovas (ECOWAS), Odeljenje UN za mirovne operacije - DPKO (UN Department for Pe­acekeeping Operations), INTEROL, Kancelarija UN za Zapadnu Afriku - UNOWA i drugo.

Eliminisanje unosnog posla intraregionalnog šverca cigareta moglo bi da se postigne harmonizacijom reži­ma dozvola i oporezivanja na primer. Regulacija otpada i medicinskih zaliha u suštini je tehnokratsko pitanje. Izgradnja zdravih država je konačni cilj, iako postoje mnogi koraci koji bi protokom vremena mogli da se pre­duzmu i da odmah daju rezultate u smanjivanju stepena bezakonja.

Bilo da je reč o transnacionalnom ili lokalnom pri­stupu, angažman međunarodne zajednice od suštinskog je značaja za održivi uspeh. Unilateralno lečenje, koje bi preduzela bilo koja zapadnoafrička država sigurno će naići na problem manje naprednog suseda, a posebno imajući u vidu poroznost granica u regionu.

Korisni linkovi: Izveštaj UNODC iz jula 2009:
http://viewer.zmags.com/publication/d86db66e

 

Fransis Martens (Francis Maertens) direktor je odeljenja za ope­racije i zamenik izvršnog direktora kancelarije UN za narkotike i kri­minal (UNODC).

Amado Filip de Andres (Amado Philip de An­drés) zadužen je za razvojne programe u integrisanoj programskoj jedinici, odeljenje za operacije UNODC i bivši zamenik predstavnika UNODC za Zapadnu i Centralnu Afriku.