Intervju

16. 02. 2010   |  Broj 11

Srbija u mirovnoj misiji u Čadu

Pukovnik Jelesije Radivojević načelnik je Centra za mirovne operacije Generalštaba Vojske Srbije

Pukovnik Jelesije Radivojević

Evroatlantska REVIJA: U kakvom aranžmanu su pripadni­ci Ministarstva odbrane poslani u Čad kao deo norveškog kontingenta?

JELESIJE Radivojević: Poslednjih godina imamo intenziv­nu saradnju sa zemljama regiona i zemljama Evropske unije, a posebno sa zemljama Nordijske inicijative - to su Danska, Finska, Norveška, Švedska i Island, koje su podržavale Srbi­ju u dužem periodu. Pre svih, treba istaći podršku Norveške, posebno u periodu krize i nakon elementarnih nepogoda, a zatim i podršku u obuci, razvoju i razmeni iskustava.

Norveška je uočila da imamo veoma dobre vojnike i stručnjake, te da kroz saradnju možemo da ostvarimo obo­stranu korist i interes. Posle odluke državnih organa, pre svih Narodne skupštine Republike Srbije, predsednika i ministra odbrane, usledili su pregovori i dogovaranje o teh­ničkim detaljima oko uslova angažovanja. Kad su se obe strane složile, mi u Centru za mirovne operacije krenuli smo u operacionalizaciju dogovora, pripremu i izbor ljudi za mirovnu misiju.

Reč je o vrhunskim stručnjacima i ljudima izuzetnim po karakteru, koji su se dobrovoljno prijavili za učešće u misiji. Ostavivši porodice, otišli su nekoliko hiljada kilome­tara daleko, u potpuno drugačije uslove i ambijent. Koliko primećujem u komunikaciji s njima, na prvom im je mestu porodica, a odmah nakon toga njihova otadžbina. Nedav­no se u zemlju vratila ekipa iz mirovne misije u Keniji, koja je bila veoma aktivna na terenu u zbrinjavanju stanovništva i osoblja Ujedinjenih nacija.

Među 36 zemalja koje učestvuju u mirovnoj operaciji u Čadu, nalazi se i šest pripadnika Vojnomedicinske akade­mije koje je krajem oktobra zamenio novi tim od dvadeset jednog člana. Smatram da su oni najbolji ambasadori naše zemlje. Izvršavaju zadatke na najbolji način, uspostavili su dobru komunikaciju s kolegama, i norveška strana je njima izuzetno zadovoljna. Neko će se upitati zašto su uzeli baš srpske lekare, hirurge i vojnike da s njima idu u misiju? Reč je iznad svega o disciplinovanim, stručnim i iskusnim ljudi­ma. Naravno, i naša zemlja je našla svoj diplomatski i vojni interes da učestvuje u misiji na tom prostoru, s obzirom na to da smo se deklarisali kao zemlja koja učestvuje u sistemu regionalne i kolektivne bezbednosti. Ovoga puta smo dopri­nos dali učešćem medicinskih radnika, a planiramo da na­kon donošenja novog zakona o učešću u multinacionalnim operacijama budemo prisutniji u mirovnim misijama.

EAR: Kako na terenu funkcionišu sadejstvo i saradnja s norveškim kolegama?

J. R.: Naši mirovnjaci u Čadu rade u sastavu poljske bol­nice i za sada nema nikakvih problema. Mogu da kažem, bez potrebe da bilo šta idealizujem u tom ambijentu, da je dosadašnja saradnja na terenu i u samom kampu odlična. Izabrali smo odgovarajuće ljude, uputili ih na mesec dana na pripreme u Norvešku, dok je druga rotacija na pripre­mama provela 40 dana. Kad se ljudi u jednom timu dobro organizuju i podele poslove, krajnji rezultat je satisfakcija posle uspešno završenog zadatka, što dodatno doprinosi koheziji i stabilnosti kolektiva. Kad telefonom razgovaram s našim pripadnicima u misiji, ili primam izveštaje, primet­no je njihovo zadovoljstvo. Angažovani su i vreme im izu­zetno brzo prolazi.

EAR: Koliko ljudi i iz kojih jedinica učestvuje u norveškom kontingentu? Koliko je rotacija planirano u misiji u Čadu?

J. R.: Prema odluci Narodne skupštine, naši pripadnici an­gažovaće se od 2009. godine do kraja maja 2010. godine. Tom odlukom obuhvaćene su dve rotacije. Prvi kontingent činilo je šest pripadnika, vrhunskih lekara s Vojnomedi­cinske akademije - jedan hirurg, jedan anesteziolog, jedan ortoped i tri instrumentara i tehničara. Oni su bili u Čadu do kraja oktobra. Druga smena je otišla u Čad sredinom oktobra 2009, a tada se prvi tim vratio u zemlju. Drugi tim će ostati u Čadu do sredine maja 2010. godine, u zavisnosti od uslova u misiji, odnosno do kraja mandata odobrenog od Narodne skupštine. Da li će se učešće Srbije u misiji posle toga nastaviti zavisiće od političke odluke i od in­teresovanja druge strane da učestvujemo kao kontributori. Opcija po kojoj bismo učestvovali samostalno, s poljskom bolnicom koja podrazumeva osoblje od 130 do 150 ljudi s kompletnom opremom ne razmatra se, budući da to zah­teva izuzetno veliku investiciju. Videćemo kakva će odluka biti doneta kasnije, uglavnom, njihovo angažovanje je plan­sko i organizovano.

EAR: Kako izgleda proces selekcije za mirovne misije u okviru Vojske Srbije? Kako je izvršen odabir ljudi za mirov­nu misiju u Čadu?

J. R.: Proces selekcije je veoma važna aktivnost u odabiru ljudi za mirovne misije. U Centru za mirovne operacije us­postavili smo određenu praksu, definisanu propisima i kri­terijumima, u vezi s odabirom ljudi, pripremom i procedu­rom slanja u misije. Prvo i osnovno pravilo je da se kandidati dobrovoljno prijave za misiju. Svi dobrovoljci koji su izrazili želju da učestvuju u misijama, prolaze kroz ciklus testova u Centru, potom je na redu skrining ili pojedinačni intervjui s komisijom koja broji 4-5 članova u zavisnosti od vrste misi­je. Posle toga slede lekarski pregledi, provera znanja stranog jezika i ostale provere. Posle te procedure odabrani kandidati počinju s pripremama. Sve te aktivnosti su pokrivene aktima pretpostavljenih. Mi, u ovom trenutku, imamo i tim mirov­njaka u Kongu, koji jednako uspešno obavlja svoj posao u okviru evakuacije vazdušnim putem povređenih pripadnika Ujedinjenih nacija. Imamo dobru osnovu da kasnije, kad se stvore zakonski uslovi, ozbiljnije učestvujemo u multinacio­nalnim operacijama, jer je veoma važno da budemo prisutni tamo gde je međunarodna zajednica.

EAR: Osim medicinskog osoblja, koji su kapaciteti Vojske za slanje ljudi drugih specijalnosti. Kakva obuka se sprovo­di za buduće operacije?

J. R.: Centar za mirovne operacije je organizaciona jedinica Generalštaba koja je nadležna da, nakon izbora i selekcije, priprema ljude za učešće u misijama. Ta se priprema delom sprovodi u zemlji, a delom u inostranstvu. Pojedinačan iz­bor i priprema za određene dužnosti kao što su vojni posma­trači, logistički oficiri, štabni oficiri, sprovodi se u zavisnosti od misije. I, naravno, sprovodi se obuka u inostranstvu sa inostranim partnerima - a sarađujemo sa svima onima koji su zainteresovani da sarađuju sa nama. Vrlo bitan segment je priprema i izbor lica i jedinica, odnosno formiranje jedini­ca za učešće u multinacionalnim operacijama po programu PARP. To znači da Srbija, kao članica Partnerstva za mir, ima mogućnost da u okviru individualnog programa Partnerstva ponudi određene sadržaje i prihvati one aranžmane koji joj odgovaraju. To je poput neke vrste švedskog stola, gde ze­mlja bira u kojoj će vrsti aktivnosti učestvovati. U ovom slučaju Srbija je ponudila određene sastave za učešće u mul­tinacionalnim operacijama, i oni će biti upućeni u misije u skladu s potrebama i interesima zemlje, a posle odluke Narodne skupštine. To je složenije, utoliko što se ne radi o pojedincu već o pripremi i opremanju jedinica. Poslati ne­dovoljno pripremljenu i obučenu jedinicu, bez obzira na to što su se njeni pripadnici javili da idu dobrovoljno u misiju, veoma je neodgovorno i država Srbija to sebi neće dozvoliti. Ako nekoga pripremate i šaljete za neku vrstu, uslovno reče­no utakmice, onda birate najbolje, najobučenije i najopre­mljenije. Mi imamo po programu PARP za početak 2012. godine određenu strukturu koja će učestvovati u misijama. Konačna odluka o učešću zavisiće od odluke nadležnih in­stitucija.

EAR: Da li su srpski mirovnjaci adekvatno obučeni i opre­mljeni za uslove u Čadu?

J. R.: Pripadnici Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, koji su sada angažovani u misijama, ne samo u Čadu, odlično su odabrani i pripremljeni. Treba pomenuti da je pre dve godine jedan naš vojni posmatrač ostao dva meseca duže u misiji, u Liberiji, na zahtev komandanta mirovnih snaga UN. Ministarstvo odbrane je to odobrilo, jer su u misiji bili zadovoljni radom našeg pripadnika. Radi se o odabra­nim, odličnim oficirima, retko ko od njih ima vrlo dobru službenu ocenu. Novac nije baš uvek prioritet. Naravno da svi mi radimo za novac i platu. No prestiž, pa i želja za boravkom u drugom ambijentu, u kojem će se steći nova prijateljstva i upoznati ljudi, želja da se na tom prostoru stvori nova slika o vojsci i državi, takođe predstavlja veliki motiv. Dešava se da isti ljudi po nekoliko puta zatraže da idu u misiju. Odgovorno tvrdim da postoji interesovanje, i biće prilike da svi oni odu kad se ustali naše učešće u multinacionalnim operacijama. Imamo dobru osnovu za angažovanje, ali moramo imati pokriće u zakonskom i materijalnom pogledu. Svako učešće u multinacionalnim operacijama nosi velike finansijske i materijalne zahteve. Misije Ujedinjenih nacija primarne su za nas, zato što predstavljaju najbolju prliliku da se susretnemo s najviše zemalja i da razmenimo iskustva i znanje. Za učešće jed­nog pripadnika u operaciji Ujedinjenih nacija, Republika Srbija dobija nadoknadu od 1.028 dolara mesečno. Ako učestvujemo sa sredstvima, kao što su poljska bolnica, ili sa naoružanjem i opremom, sve ima svoju defi nisanu cenu. Dokumentom Saveta bezbednosti određena je odgovara­juća nadoknada za sve što jedna zemlja unosi ili koristi za određenu operaciju. Sve je vrednovano.

EAR: Na koji način je Norveška učestvovala u opremanju i obuci srpskih mirovnjaka u Čadu?

J. R.: Integrisano je opremanje i obuka naših pripadnika, koji su sada u misiji i koji se pripremaju za misiju. Delom su pripremani i obučavani u našoj zemlji, a delom u Nor­veškoj. Norvežani su ponudili svoju opremu za Čad, koju smo prihvatili jer je reč o kvalitetnoj opremi koja je ispitana za pustinjske uslove. Priprema u Norveškoj je korisna na­šim ljudima, jer pre nego što se s nekim timom nađete u složenijem ambijentu, prethodno provedete četrdeset dana zajedno, tokom kojih jasno definišete zaduženja i uloge u okviru hirurške ekipe. U drugoj rotaciji imamo i štabne oficire koji nisu u kontaktu s pacijentima u operacionoj sali, već pružaju podršku angažovanju medicinskog oso­blja. Reč je o oficirima logistike, pešadije, rodova Kopnene vojske, koji su u komandnom delu te bolnice. Obično se zamišlja da u poljskoj bolnici rade samo doktori medicine i tehničari. Da bi se obezbedilo da ta bolnica funkcioniše na odgovarajući način, potrebno je angažovati i ofi cire u komandnom delu.

EAR: Kako naši mirovnjaci podnose specifične uslove života i rada u Čadu?

J. R.: Boravak i rad u misiji u Čadu dosta je specifi čan. Ge­ografski, klimatski, ambijentalno, to je u svemu drugačiji prostor od našeg. Izvori vode i hrane su veoma ograničeni. Naši mirovnjaci su se pripremali odgovarajućim autoge­nim treningom, reč je o pametnim i obrazovanim ljudima. Ishrana, smeštaj, zdravstvena zaštita, na vrhunskom su ni­vou. Ako pogledate uslove rada u toj poljskoj bolnici, ne­ćete videti nikakvu razliku između operacione sale u jednoj savremenoj bolnici od one u šatoru. Najveća su pretnja, za sada, gmizavci, škorpioni i komarci, ali je sve pod kontro­lom i osoblje ima dobru zaštitu u slučaju da dođe do ujeda. Kad je reč o bezbednosti u opštem smislu, od onih koji su protiv prisustva pripadnika Ujedinjenih nacija, oni su zaštićeni. O njihovoj bezbednosti brinu druge jedinice, pa i oni lično prolaze bojeva gađanja.

EAR: Koji su najveći izazovi i problemi s kojima se naši mirovnjaci suočavaju na terenu?

J. R.: Na tom prostoru najveći su klimatski izazovi. Imamo jedan video-zapis koji je snimljen tokom nailaska peščane oluje, to zaista izgleda spektakularno. Za sve drugo oni su se pripremili i sve drže pod kontrolom. I ishrana je specifi č­na, voda je fl aširana i hrana je često konzervirana. Uslovi u kampu UN su vrhunski i nadam se da će i ministar odbrane imati priliku da tokom druge rotacije poseti naše pripadni­ke u misiji.

EAR: Šta su svakodnevni zadaci i obaveze pripadnika VS u Čadu?

J. R.: Zadaci na terenu su veoma složeni i raznovrsni. Pripad­nici VS pružaju osnovnu zdravstvenu pomoć za pripadnike Ujedinjenih nacija i lokalno stanovništvo, a izvode i opera­tivne zahvate u okviru bolnice. Pružaju pomoć stanovništvu i u lokalnim bolnicama. Naravno, uslovi rada u kampu i lokalnim bolnicama ne mogu se porediti, jer u poljskoj bol­nici imaju savršene uslove za rad, dok lokalne zdravstvene ustanove imaju samo osnovnu opremu. U timu su zajedno Norvežani i Srbi i izgradili su međusobno poverenje. Pošto norveška strana nema svoje vojne doktore medicine, mislim da će i ubuduće biti zainteresovani za saradnju.

EAR: Na koji način su osigurani pripadnici VS za vreme boravka u mirovnim misijama?

J. R.: Tokom priprema u Centru za mirovne operacije, po­stoji obaveza da se kandidatima obezbede odgovori na sva pitanja koja se odnose na učešće u misiji i da se otklone sve nejasnoće. Pored ostalog postavljeno je i pitanje osigura­nja. Naši mirovnjaci u Čadu osigurani su od Ujedinjenih nacija u slučajevima ugroženosti, invaliditeta ili smrti. To je specifičnost misija UN u odnosu na operacije pod man­datom drugih organizacija, kao što su Evropska unija ili NATO. U tom slučaju, to bi bila obaveza zemlje učesnice. U ovom slučaju, Ujedinjene nacije su prihvatile obavezu da osiguraju svakog pojedinca. U slučaju neželjenog događaja, isplaćuje se jednokratni novčani iznos porodici, no nadamo se da takvih slučajeva neće biti.

EAR: U čemu se ogleda značaj i korist za Vojsku Srbije od učešća u misiji u Čadu i drugim multinacionalnim opera­cijama?

J. R.: Da budem iskren, da se ne nalazim na dužnosti na­čelnika Centra za mirovne operacije, i ja bih se verovatno pitao koja je svrha i korist od slanja naših ljudi daleko od kuće i porodice, u složene uslove gde im je bezbednost u većoj ili manjoj meri ugrožena. Kada detaljnije analizira­te koja je svrha takvog angažovanja, uvidite da su koristi velike. Vojni deo operacije u Čadu čini 36 zemalja. Kad pripadnici ovih zemalja, od onih malih do Rusije i SAD, vide našeg pripadnika u misiji sa srpskom zastavom, znaju da i Srbija doprinosi bezbednosti u Čadu. Mnogi će upi­tati šta traže naši ljudi po svetu. Treba se prisetiti relativno bliske prošlosti, kad su pod mandatom Ujedinjenih nacija mirovnjaci dolazili i kod nas, tokom sukoba i problema na ovim prostorima. Za vreme bivše Jugoslavije naši mi­rovnjaci su išli na Sinaj i tada se niko nije pitao šta će naši ljudi na Sinaju. Mi moramo učestvovati i pojavljivati se u dešavanjima od značaja za kolektivnu bezbednost. Vrlo je neprijatno kad se organizuje neka afi rmativna aktiv­nost - ja stojim iza toga da je to afi rmativno za državu - a nema našeg prisustva. To na neki način stvara lošu sliku o nama, ili vršimo opstrukciju, ili ne želimo da učestvu­jemo, ili nemamo mogućnosti i sredstava da kao zemlja damo doprinos. Moje mišljenje je da u misijama moramo da učestvujemo u meri u kojoj država ima mogućnosti i sredstava. Susedna Hrvatska je to vešto iskoristila i oni su u svaku misiju poslali po nekoliko ljudi, hrvatska zastava koja je tu postavljena označava njihovo prisustvo. I mi to možemo da pokušamo, a siguran sam da od toga neće­mo imati štete, već samo koristi. Ovaj posao u Centru za mirovne operacije radim već treću godinu. Za to vreme, ostvarili smo neposrednu saradnju s Turskom, Grčkom, zemljama bivše Jugoslavije, kao i nordijskim zemljama, koje su nam u velikoj meri pomogle da formiramo Centar 2003. godine i obezbedimo dobru osnovu za njegov rad. Sada smo u stanju da kvalitetno pripremamo pojedince za mirovne misije, a sledeći korak je pripremanje za učešće naših jedinica.